Tom Ambrouz Bowen (Tom Ambrose Bowen) rođen je 18. aprila 1916, kao treće dete i jedini sin Vilijama i Nore Bowen. Imao je dve starije sestre, Noru i Beatris i mlađu-Agnes

     Njegovi roditelji su u Australiju došli iz Volver Hemptona (Velika Britanija), oko 1910. Nastanili su se u Brunsviku, malom predgrađu Melburna i Tom je najverovatnije i rođen u ovom predgrađu.

     Kada je Tom Bowen bio mali, želeo je da postane medicinski tehničar. Tomov otac je bio stolar i nije razmišljao o tome da bilo kom detetu pruži neko više obrazovanje od onog koje je bilo neophodno za posao. Tako je i Tom, želeo to ili ne, posle završene škole, postao stolarski šegrt.

     Tom je oženio Džesi Meklin (Jessie McLean) u Vojsci spasa septembra 1941, a onda su se preselili u Džilong (Geelong), gde se Tom zaposlio u lokalnoj fabrici cementa kao stolar. Imali su troje dece: Pam, Beri i Heder.

     Tom je bio pasionirani sportista i voleo je plivanje, biciklizam i kriket. Uspešno je vodio Klub dečaka pri Vojsci spasa, obučavajući ih u raznim sportovima, vežbama i u gimnastici.

     Tomova žena Dzesi, bolovala je od astme i vrlo često je bila hospitalizovana zbog gušenja. Tom je želeo da svojoj supruzi pomogne na neki način, i počeo je povremeno da je tretira, primenjujući svoju jedinstvenu proceduru. Džesino zdravstveno stanje je bivalo sve bolje i na kraju nije bilo potrebe ni za kakvim lekovima ili hospitalizacijom zahvaljujući Tomovom metodu.

     Tom je postizao brze rezultate kada je razvio i primenio nekoliko procedura za saniranje sportskih povreda u Klubu dečaka, ali je, takođe pomagao i svojim kolegama na poslu, kada su se žalili na bolove. Svi su ubrzo shvatili da Tom ima svoj jedinstveni metod za pomoć svakom ko se povredi. Danju je još uvek radio kao stolar, dok je noću, kod kuće, lečio sve više ljudi koji su tražili pomoć za različite zdravstvene probleme.

     Tom Bowen je vremenom razvijao i poboljšavao svoju tehniku. Početak 60-tih godina je bilo vreme odluke: da li da ostane u cementari ili da rizikuje i krene svojim putem? Iako Džesi, njegova supruga, nije bila osoba koja se upušta u rizike, Tom je ubedio da treba da ima vere u njegov rad. Ubrzo je počeo sa svojom praksom u kući porodične prijateljice, Rene Horvud (Rene Horwood). Rene je prodala svoj privatni biznis i pridružila se Tomu pružajući mu podršku i dajući savete na osnovu svog poslovnog iskustva.

     Dok je Rene obavljala posao sekretarice i računovođe, Tom je uspešno pomagao ljudima kod bolova u leđima, sportskih povreda, astme, organskih poremećaja, mentalnih i emocionalnih problema, čak i invalidima. To je bio početak životnog puta čoveka, koji je svojim nesebičnim radom i energijom postao vrlo poštovan i cenjen među ljudima.
Ubrzo je imao toliko klijenata, da je postalo očigledno da ne može ostati u privatnoj kući pa se preselio na drugu lokaciju, Latrob Terasa br. 99 (Latrobe Terrace). I tu je uskoro postalo tesno za sve klijente, pa je Klinika preseljena u 283 Latrobe Terrace.

     Tom je na posao dolazio pre 9 sati, odlazio kući na dva sata (u vreme ručka), a zatim se vraćao popodne. Njegova vrata su uvek bila otvorena za astmatičare i trudnice, iako nisu predstavljali večinu klijentele. Često je, po pozivu, išao kod astmatičara kući u sred noći. Ocenjeno je da je Tom prosečno radio sa 14 pacijenata na sat. Bile su dovoljne 2-3 posete za izlečenje.

     Ćerka Pam je pričala da je njen otac bio posebno osetljiv i velikodušan, kada sretne osobe u očajnom stanju ili hendikepiranu decu, kojima je potrebna velika nega. Tada je davao velike svote novca za pomoć tim osobama (zato je Rene vodila računa o njegovim finansijama). Svake subote, besplatno je lečio osobe sa invaliditetom. U dobrotvornom radu pomagala su mu njegova dva studenta Romney Smeeton i Kevin Ryan. Pošto je bio jako vezan za lokalni fudbalski klub, bilo je opšte poznato da je Klinika radila do duboko u noć, “sve dok i poslednji fudbaler ne ode“.

    Ono što je Tom činio za ljude je bila njegova najveća nagrada!

     On je, takođe pomagao i životinjama, lečeći male kućne ljubimce (pse i mačke) ali i konje.

     Iako Tom nije imao zvaničnu zdravstvenu edukaciju, postao je priznat i cenjen terapeut, koji je redovno lečio više od 13 000 pacijenata godišnje. Ovi podaci su zvanično potvrđeni 1975, u Izveštaju državne komisije o alternativnim zdravstvenim radnicima u Viktoriji. Tomova posvećenost poslu bila je tolika, da je porodica trpela, posebno u vreme Božića, kada je njihov otac išao u posetu “posebnoj deci“.

     Mnogi su godinama molili Toma da rade sa njim i da uče njegovu tehniku. Međutim, on je obučavao samo 6 osoba: Kita Dejvisa (Keith Davis), Najdžela Lova (Nigel Love), (premilnulog) Kevina Niva (Kevin Neave), Osvalda Renča, (Oswald Rentsch), Kevina Rajana (Kevin Ryan) i Romni Smitona (Romney Smeeton). To su bili „Tomovi momci”. Svi ovi ”momci”su mu postavljali isto pitanje: Odakle i kako je pronašao i razvijao ovu čudesnu tehniku ? Svima je uvek davao isti odgovor:

    To je bio Božji dar!

     1974 godine, Tom Bowen je prisustvivao Nacionalnoj Konferenciji za zdravlje i Adelaidi i tamo je upoznao Osvalda Renča (Oswald Rentsch). Odmah ga je pozvao da dođe u Džilong i radi sa njim.

     Kako Bowen nije nikad ništa zapisivao ili crtao, zamolio je Ozija da zapisuje njegov rad i ovlastio ga je da posle njegove smrti, podučava svakoga ko je zainteresovan da uči.

     Ozijeva žena Ilejn (Elaine), takođe je učila od Toma i posle 2 i po godine, 1976, oni su otvorili naturopatsku praksu u Hamiltonu (Zapadna Viktorija), koristeći samo Bowen tehniku kao model manuelne tehnike.

     Posle Tomove smrti 1982, Renčovi su bili pod velikim pritiskom da nastave njegov rad. Ipak, tek su 1986, četiri godine posle smrti Toma Bowena, počeli da organizuju obuke, najpre u Australiji, a vrlo brzo i u drugim zemljama. Do 1992. godine, Renčovi su sa tehnikom upoznali 29 000 ljudi širom sveta, uz pomoć 98 instruktora, koji podučavaju u 30 razlitih zemalja. Postoji već 18 Bowen Udruženja-filijala Australijske Akademije Bowen terapije.